Moja druga berlinska subota tokom čijeg prepodneva sam naravno spavao. Posle sam obišao Kunsthaus Tacheles - nekadašnji skvot koji je sada pod upravom umetnika i drugih džabalebaroša. U poluunutrašnjem dvorištu ove zgrade je prijatan polukafić, a u samoj zgradi koja je polupuna đubreta (mada ne smrdi uopšte) nalaze se poluizložbe, poluprodavnice raznih gluposti kao i neki poluklubovi i tome slično u kojima se svake večeri održavaju valjda neke žurke. Mesto je ostavilo mestimično prijatan utisak na mene, ali sam se upola osećao kao da je stvar donekle neiskrena. Takođe, zvanični vlasnik želi da otera ove vucibatine pa se na svakom uglu zatiču odštampane peticije da ovo mesto ostane centar nezavisne umetnosti i bla bla truć kako to već ide.
Sa Zoltanom sam otišao u supermarket, kupili smo špagete, mleveno meso, parmezan, meleveni paradajz, pečurke i vino. Onda smo za jedan evro kupili dve baklave sa pistaćima u nekoj turskoj poslastičarnici. Kod Zoltana je svratila i jedna od njegovih drugarica koje sam upoznao prethodni dan, ali pošto je postila nije nam se pridružila u obroku. Pričali smo o malim i velikim stvarima, kao i o balkanskoj politici devedesetih.
U klubu Das Rosi sam se našao sa Hoang-Cam Vu, Japankom i kaučsurferkom. Ona i njena drugarica Poljakinja su jedine dve osobe rođene u Berlinu koje sam upoznao tokom mog putovanja. Slavio se rođendan treće drugarice a puštao se dramenbejs.
