StayOkay je super hostel. smestio sam se u recimo desetokrevetnu ili dvanaestokrevetnu sobu. Posteljina je stajala upakovana u zapečaćenu plastičnu kesu. Tople vode je bilo pregršt. Doručak je služen na specijalnim švedskim stolovima, a sadržao je sve što jedna normalna doručkarska duša ište izuzev viršli i prženih jaja (kuvanih je bilo). Jedino je sokić bio 100% fruit free.
Samo da se zna: čak i baba-sera priča tečan engleski. Britanac na trgu - akrobata i komedijaš, više priča o samom činu izvođenja akrobacija o publici i svemu ostalom nego što se zaista upušta u ono što bi trebalo da mu je posao. Grupa srpskih turista sluša vodiča koji im u metrima navodi dužine raznih kanala u Amsteradmu - kome kome kome je to važno? Drugi Srbi u Rijksmuseum komentarišu -"Savršeno!"- gigantsku kuću za lutke (koja se među plemstvom pravila kao vrsta kataloga i reklame za istinsku kuću, i verno prikazivala pojedinačne sobe.
Satovi u Amsterdamu ne rade. Ima ih tu i tamo, na kom trgu ili u izlogu ili na kuli specijalno napravljenoj u tu svrhu. Zapravo sam na jednoj zgradi video nacrtan sat, sa nacrtanim skazaljkama koje večno pokazuju jedno isto vreme. Čudno.
U samoposluzi bih kupio pakovanje tost hleba, tost sira, šunke i zelene salate i onda bih u parku pravio sendviče. Ovu veoma korisnu tehniku sam kasnije koristio i u Parizu.
U metrou sam slušao razgovor između matore žene i matorog muškarca. Do tad se nisu poznavali, ali je žena prišla, pitala da li može da sedne pored muškarca - iako smo u vagonu bili samo nas troje te je bilo puno slobodnih mesta. Zatim je rekla "People think I am crazy. Well, maybe I'm crazy but while I have Jesus to guide me.." Ostatak, koji je trajao oko pola sata je predstavljao nekoherentnu muljavinu hvaljenja Isusa kao pomagača u svakodnevnom životu. Naravno, i ona i on su bili crnci.
Ceo grad miriše na travu. Prilično je dosadno, previše je turista, i skoro svi su došli samo zbog toga.
Prve večeri sam hteo da budem turista i da prošetam Red Light Districtom. Ala sam se samo razočarao. I prostitutke i mušterije su matori i ružni. Bezveze.
Popio sam pivo sa Lukom Ignjatovićem. Rekao mi je kako se samo par puta godišnje zadesi da nekoliko dana za redom bude tako sunčano kao tada. Najlepša su proleća i jeseni, zimi i leti je previše oblaka i padavina. Mog trećeg dana u Amsterdamu je doduše bilo sunčano ali veoma vetrovito i hladno. Srećan sam što sam poneo kaput.
Opet sam pronašao mesto gde se noću pije pivo i igra stoni tenis. Ovo mora da se uvede i u Beogradu.
Rijkmuseum je odličan, ali nema popuste za studente niti za mlade, i ispred sam u redu čekao oko sat vremena, jer je broj posetioca u muzeju ograničen. Nenadano sam naleteo na sliku koja i nije baš toliko poznata ali sam je dugo držao za desktop image. "Fishers of Men" (autor: Adriaen van de Venne).
Ima i puno Rebrata.
U autobusu za Pariz pored mene je sela nekakva devojka. Onda sam ustanovio da priča srpski jezik u svoj mobilni telefon. Popričali smo i ustanovili da, šta više, poznaje Luku, studira klavir u Amsterdamu, živi u Parizu, a inače je iz Novog Sada. Dala mi je broj telefona kako bi mi pokazala malo Pariz, ali nisam nešto mislio da će mi to biti zanimljivo.
