Berlin - Dan Cetvrti

Ovog puta je Johannes spavao sa nama. Ustali smo u 8 i pojeli po dva parceta crnog hleba sa holandskim sirom. Johannes je Austrijanac i programer, pa nije ni cudo da je nesto mudriji od mene. Zato se on setio da na sto iznesemo i puter, pa je gozba ovog puta bila potpuna (puter se stavi izmedju crnog hleba i holanskog sira).

Ostavio sam ranac na zeleznickoj stanici i tu uslugu platio 5 evra, a zatim posao da se prosetam sa Johannesom. Ovo je bilo prilicno dosadno i bilo mi je drago kada je nakon sat-dva rekao da mora da podje da bi uzeo punjac za svoj telefon koji je negde zaboravio.

Video sam neku baziliku ili tako nesto, sto je bilo u redu, i pogledao jos par znamenitosti koje su uglavnom bile spomenici ovim ili onim zrtvama. Ima jedna velika prostorija sa rupom u sredini plafona u kojoj se nalazi samo jedna jedina skulptura koja je isto posvecena nekim zrtvama, i to je prilicno efektno. Posto je rupa samo nad delom gde se nalazi skulptura, a ostatak velike prostorije je natkriven, zeleo sam da ovu znamenitost vidim tokom kakve oluje ili snega, kada bi se valjda simbolicno prikazala sva ona krhkost ljudi koji su patili samo zato sto nisu bili natkriveni bozanskom rukom, kao sto ova statua nije natkrivena krovom. Nazalost sunce je istrajavalo od kad sam stigao u Berlin.

Kasnije sam nasao ulicu Alt-Moebit, u kojoj je, u zgradi pod brojem 54, smesten moj buduci domacin, izvesni David. Dok sam na klupi gledao mapu, prisao mi je neki polureper, poluklosar koji nije znao engleski i ponudio mi pomoc (iako mi nije stvarno bila neophodna). Nekako smo se sporazumeli i doveo me je do same zgrade 54, koja mu uopste nije bila usput. Kad sam mu rekao da je iz Srbije prilicno traljavo je rekao "Jesi dobro", a kasnije smo se i rukovali. Strasno me iznenadilo sto mi nije trazio pare kad smo se sreli, a ni kad smo se rukovali, jer je rukovanje sa klosarima u Tuluzu uvek znacilo da zele novac ili bar da malo smaraju.

David je clan neke socijalisticke stranke, svira bas, uci visoke skole kako bi postao proizvodjac haj-tek hrane ili tako nesto, ima jako svetlu i veliku sobu i deli stan sa jos dvojicom mladih ljudi.

Prosetao sam se po Tiergartenu i popeo na veliki spomenik u sredini. Ulaz je kostao evro i po - ali vredelo je jer, ovo mora da je najvisa tacka u Berlinu.

Posle sam bio do neke crkve cija je polovina kao u gotickom stilu, sa srusenim delovima, a druga polovina u nekom sajber fazonu. U ovaj stari deo nije moglo da se udje ali u novi jeste i cak mi se dopalo. osnova ovog dela je cini mi se u obliku pravilnog osmougaonika, a svi zidovi prekriveni su vitrazem - koji ne prikazuje nikakve figure ili tako nesto nego je dekorativan, tj. apstraktan, tj. saren. A imaju i jednu skulpturu razapetog Hrista koji je isto kul, zlatan je i bez krsta, izgleda kao da je razapet u vazduhu i malo nagnut ka dole, odnosno ka posetiocima.

Ali ono sto me se zaista dojmilo jeste to sto se u toj tihoj i malo neuobicajenoj atmosferi sa vremena na vreme cuo koji fragment ovog ili onog dela neke verovatno Bahove kompozicije sa orgulja koje se nalaze iznad ulaza u crkvu. Nepovezani fragmenti sa pauzama u kojima se tiho do nerazgovetnosti cuje glas profesora koji svojoj ucenici verovatno objasnjava kako fragment treba odsvirati, ili sta je pogresila. U toku je bio cas orgulja.

Ovim inspirisan, razdvojene raznobojne staklice i lebdeceg Isusa takodje sam posmatrao kao delove koji tek treba da se spoje u finalno arhitektonsko delo, pa je za mene i vizuelni dozivljaj dobio znacenje vezbe, casa i probe. Kao ono sto tek treba da se uoblici i upotpuni ponasali su se i malobrojni turisti unutar crkve. Oni nisu u dovoljnoj meri ni fotografisali, ni komentarisali, ni imali bucnu decu. I oni su tek probali svoju ulogu u ovoj crkvi.

Jos jedna zgodna znamenitost na koju sam uvece naisao jeste spomenik svetog Georgija koji ubiva azdahu. On je moj omiljeni svetac, a sem toga, djurdjevdan bi mi trebalo biti slava, sto nije malo, ne! Nikako. Dok sam tako pokusavao da uslikam spomenik mog idola, video sam najvecu, najsjajniju i najcrveniju zvezdu padalicu u mom zivotu! U stvari, "zvezde padalice" su - ako se dobro secam - komete, a ja bih za ovo pre rekao da je meteor. Video sam ga jedno dve sekunde, pojavio se kao mala bela tackica da bi porastao i nestao u crvenoj eksploziji.

BUUM!! - celo nebo obojilo se u ruzicastoj velicanstvenosti njegove uzviseonsti! I gle! sveti Georgije kao da se za momenat pomerio, a zatim sam cuo glas koji mi je na tecnom srpskom rekao: Jovane, potomce Vesin, vrati se korenima svojim, probudi serbsku krv u sebi i postuj ponovo slavu dedova svojih. Jer slava ta, koja se po imeniju mojemu naziva, slava je tvoja, i drugih slava nemoj imati!

Dobro. Ali stvarno, eksplozija je bila crvena i velika.