Berlin - Dan Prvi

U subotu sam stigao oko 18:30. Ustanovio da Erik (decko koji je trebalo da me hostuje) ne dobija moje poruke jer mi je od njega stigla jedna sadrzine "jel uskoro stizes u Berlin". Ovo ne bi bilo cudno da mu proteklih 24 sata nisam poslao jedno 5 poruka sadrzina koje su se redjale od "mislim da stizem predvece" pa do "u Berlinu sam, izgleda mi telefon ne radi kako treba, molim te probaj da ti mene pozoves jer ja izgleda ne mogu tebe". Da stvar bude sladja, u Tuluzu nisam ni zapamtio ni odstampao ni zapisao njegovu adresu i instrukcije kako da stignem do stana. No samouvereno, uz malo srece, nekoliko saveta ljubaznih mestana i napokon poziva od strane Erika uspeo sam da se nadjem sa njim na Zoologischer Garten stanici.

Prozdrao sam jabuku koju mi je poneo i kupili smo mi sedmodnevnu kartu za U-Bahn, S-Bahn i sve ostale banove, sto me je kostalo dobranih 26 evra. Erik se u stvari zove Erik-Jan, Holandjanin je, i pomalo lici na Nemanju Markovica (po izgledu), mada mislim da su malo razlicitiji po karakteru (mada sigurno ne suvise). U samoposluzi sam saznao da je vegeterijanac, ali posto nisam imao zivaca da sam sebi nesto biram kupili smo samo nesto (naravno holandskog) sira i crnog hleba.

Erikov stan se nalazi u jednoj tipicno istocnoberlinskoj zgradi ciji hodnik izgleda kao da pripada kakvoj zapustenoj beogradskoj osnovnoj skoli iz sezdesetih godina. Plafon je naravno neverovatno visok, u predsoblju stana blista grafit "Erasmus...Orgasmus", a zidovi kuhinje su oslikani dzinovskim cvecem. Od erikovih sustanara samo je jedan bio prisutan (ostali su valjda otisli u posetu roditeljima jer je sutradan bio bozic po pogresnom kalendaru koji se ovde postuje). Jedini prisutan jeste Spanac u kasnim tridesetim koji ne progovara sem pozdrava, puno cita nekakve ozbiljne i verovatno cak spanske knjige, i jutrima slusa klasiku sa radija u kuhinji.

Stan je oblepljen posterima Kraftwerk, Cure, Joy Division i nekakve fotomodelice za valjda neki dzins, ako se dobro secam. Kasnije smo odlucili da izadjemo u neki klub - "Maria", upoznali dve jako debele i etnocentricne kucke iz Skotske, bez smisla za humor i verovatno mrtve pijane. Celo vece smo pricali o Balkanskoj politici 90ih pa nas je provalila i neka Makedonka koja se nasla u blizini i pitala "ko je ovde Srbin". Pustala se muzika od Noze pa ko zna cega, ali sve nesto elektronsko, buc tuc buc tuc. Jea. Ostali slucajno do 7 ujutru i obojica se jako iznenadili kad nas je napolju docekalo svetlo dana.