Prvog aprila sam stigao u Tuluz. To je grad "duplo manji od Beograda", četvrtinu stanovništva čine studenti, cene su "duplo" vece i specijalitet im je neka vrsta kobasica koje nisam probao jer nisam ljubitelj kobasica.
Izvadio sam sedmičnu karticu za metro sa beskonačno vožnji i vozikao se kad god bi mi dunulo. Metro je jako nov, čist i pun crnaca i arapa. Enterijer svake stanice je izuzetno unikatno umetničko ostvarenje, da da.
To je bilo zabavno prvih nekoliko dana dok nije sinulo sunce kad sam prešao na bicikl. Kartica za bicikl je jedan evro dnevna, i sa njom se dobija neograničen broj vožnji javnim biciklima koji se po centru nalaze na maltene svakom uglu. Jedino ograničenje je da svaka pojedinačna vožnja ne sme biti duža od pola sata (dodatnih pola sata vam skida još pola evra sa kreditne kartice, sledeći sat još jedan evro ili tako nešto itd). To uglavnom ne predstavlja nikakav problem (osim kada je velika potražnja za biciklima u "špicu" sunčanog dana) jer se može nakon pola sata stati na prvi punkt, i nakon ostavljanja bicikla, mozete ga ponovo uzeti i voziti dalje.
